Ru­ben Pa­pi­an je ne­ka­da ra­dio kao eks­tra­sens za vla­du SSSR, po­tom je pre­šao dug put, ne­pre­kid­no una­pre­đu­ju­ći ono što ra­di. Svu­da je po­ma­lo: Ka­zah­stan, Ho­lan­di­ja, Jer­me­ni­ja, Sr­bi­ja... Po­naj­vi­še u Be­o­gra­du, gdje je osno­vao svoj cen­tar „Sfe­ra“, ko­ji se na­la­zi na Zve­zda­ri.
Za­što?
Ako se svi­jet mi­je­nja – neo­p­hod­no je da se i čo­vjek pro­mi­je­ni... Cilj je bi­ti ope­ra­ti­van, op­ti­mi­zo­van, ta­ko da se naš si­stem lak­še pri­la­go­đa­va pro­mje­na­ma, da ne bi do­šlo do nje­go­vog ras­pa­da. Da, re­ci­mo, ba­nal­na stvar po­put stre­sa ne bi ras­par­ča­la si­stem na dje­lo­ve. „Sfe­ra“ kao si­stem po­di­že, op­ti­mi­zu­je raz­li­či­te slo­je­ve čo­vje­ka. Tu su fi­zi­o­lo­ški, emo­ci­o­nal­ni, psi­hič­ki i men­tal­ni plan. On­da se otva­ra­ju vra­ta ko­ja na­zi­va­mo pro­šlo­šću.
Pod pro­šlo­šću se ne pod­ra­zu­mi­je­va ono što je ne­ko na­u­čio o ne­če­mu, već ono od če­ga je od­re­đe­ni čo­vjek na­pra­vljen, šta je to unu­tar nje­ga – zbog če­ga je ta­kav – ka­kav je. A ka­da se to po­dig­ne na ma­lo vi­ši ni­vo – su­sre­će­mo se sa poj­mom svi­je­sti...
Re­al­no, čo­vjek je har­dver i soft­ver. Ne po­sto­ji u to­me ni­ka­kva raz­li­ka iz­me­đu nas i kom­pju­te­ra. Ljud­ski har­dver je ge­ne­ti­ka, a soft­ver – sig­na­li ko­ji se kon­stant­no pri­ma­ju, za­hva­lju­ju­ći če­mu se na­še ti­je­lo for­mi­ra ka­ko se for­mi­ra. Do sa­da se mi­sli­lo da se pro­to­tip na­šeg ti­je­la na­la­zi u ge­ni­ma, ali ni­je ta­ko. Ma­ju­šna će­li­ja ne zna u kom smje­ru da ra­ste i di­je­li se, ali se, ipak, di­je­li u pra­vom smje­ru – i ne zna­ju­ći šta je pra­vi smjer...
Sre­di­na u ko­joj ži­vi­mo uvi­jek že­li da osta­ne­mo ona­kvi ka­kvim nas je ta ista sre­di­na stvo­ri­la. Ni­smo ta­kvi ka­kvi smo za­to što smo mi to od­lu­či­li, ali za­to mo­že­mo da se mi­je­nja­mo. Svi­jest se mo­že kon­stant­no mo­di­fi­ko­va­ti. Vje­žba se pri­la­go­đa­va da­na­šnjem da­nu, za ko­ji ne zna­mo una­pri­jed ka­kav će bi­ti, to je kao gim­na­sti­ka. Za raz­li­ku od osta­lih me­to­do­lo­gi­ja, „Sfe­ra“ ni­je uče­nje. To su krat­ke, kon­kret­ne vje­žbe ko­je od­u­zi­ma­ju ve­o­ma ma­lo vre­me­na. „Sfe­ra“ je di­na­mič­na, re­zul­ta­ti se vi­de, a vje­žbe se stal­no mo­di­fi­ku­ju i ko­ri­gu­ju...
U dvo­ri­štu ku­će u ko­joj je smje­šte­na „Sfe­ra“, na­la­ze se ne­ke, na­iz­gled, čud­ne gra­đe­vi­ne-spra­ve. Ra­di se o kon­struk­ci­ja­ma ko­je funk­ci­o­ni­šu sa­me za se­be, i ne­što „ra­de“ bez pri­su­stva bi­o­lo­škog čo­vje­ka. Jed­na se zo­ve pi­ra­mi­da, po­što ima pi­ra­mi­dal­nu for­mu, ali taj­na ni­je u ob­li­ku, već u ono­me što se na­la­zi u njoj, a spo­sob­no je da mo­di­fi­ku­je i ima bi­o­lo­ško sti­mu­la­tiv­ni efe­kat
Pi­ra­mi­da je na­mi­je­nje­na ja­ča­nju ega, ko­ji bi tre­ba­lo da po­sta­ne isto­vre­me­no čvrst i ve­o­ma flek­si­bi­lan. To je kao da ste pri­klju­če­ni na ul­tra­br­zi in­ter­net, a vr­ši se „upload“ i „dow­nlo­ad“ na­šeg si­ste­ma.. Tač­ni­je, ne­što kao auto­mat­ski „up­da­te“, s tim što kon­struk­ci­ji za to tre­ba vre­me­na. Kao kad u pro­sto­ri­ju uđe ne­ko ko ima dru­ga­či­ji mi­ris. Po­treb­no je vri­je­me da se sve to „iz­mi­je­ša“. Je­dan do­la­zak po­kre­će me­ha­ni­zam, a sva­ki sle­de­ći put si­stem se da­lje una­pre­đu­je. Da­kle – ovim se oja­ča­va na­še „ja“, ali i una­pre­đu­je sta­nje fi­zič­kog ti­je­la.
Dru­ga ma­ši­na se zo­ve „ter­mi­nal“ – vre­men­ska ma­ši­na. To je kon­struk­ci­ja sa ogle­da­li­ma, ko­ju, tre­nut­no, sa­mo Ru­ben is­pro­ba­va. Ona će mu omo­gu­ći­ti da pre­ci­zi­ra vre­men­ske mo­men­te ko­je bi „da­un­lo­do­vao“. Obič­no za ta­ko ne­što ka­že­mo: „gle­da­mo u bu­duć­nost“. U ovom slu­ča­ju ne mo­ra­mo da „gle­da­mo“, sa­mo „ski­ne­mo“ sig­nal, a „gle­da­nje“ da­lje oba­vlja naš um. Uosta­lom, ni ta­ko­zva­nu stvar­nost mi, za­pra­vo, ne vi­di­mo, to je sa­mo pro­jek­ci­ja u na­šim gla­va­ma.
Tu je i – „Cr­na ku­ti­ja“, ko­ju je je­dan od Ru­be­no­vih pri­ja­te­lja na­zvao por­ta­lom u ne­ki dru­gi svi­jet.
Šta ljud­skoj svi­je­sti či­ni „cr­na ku­ti­ja“?
Dok u pi­ra­mi­di „ja“ po­sta­je pri­mar­no, u cr­noj ku­ti­ji ono ne­sta­je. Čim čo­vjek uđe, dez­in­te­gri­še se, po­sto­ji u ne­kom dru­gom svi­je­tu i kre­ću „fil­mo­vi“. Tre­nut­no Ru­ben ne ula­zi če­sto, da ne bi, ma ka­ko to čud­no zvu­ča­lo, pot­pao pod sop­stve­nu su­ge­sti­ju. Ali, za­to je vi­še od 150 lju­di već pro­šlo kroz „por­tal“. A u to­ku je mo­di­fi­ka­ci­ja „por­ta­la“, ugra­đu­je se do­dat­ni re­zo­na­tor...
Oko svo­jih „no­vo­ta­ri­ja“ Ru­ben se če­sto kon­sul­tu­je sa mno­gim na­uč­ni­ci­ma iz ra­znih stru­ka, jer je po­ne­kad u ćor­so­ka­ku, mno­ge stva­ri ne umi­je da ob­ja­sni, kao u osta­lom i na­u­ka. Po­sto­je mno­ge taj­ne i sva­ko bi tre­ba­lo to­kom ži­vo­ta da „ko­pa“ i pro­na­đe ne­što u se­bi, i oko se­be.
Što br­že, što pre­ci­zni­je – to bo­lje za sva­ko­ga od nas, a i ži­vot bi imao vi­še smi­sla...
V. La­za­re­vić